15. 04. 2018

Nastavak "bezobrazne prakse"

Kada su u pitanju ekonomski poslovi, država ne može da ima nikakav tajni ugovor, smatra novinar Miša Brkić, a Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija ocenjuje "da smo došli u situaciju da se priča o poštovanju zakona, a da se uglavnom poštuju novac i efekat koji taj novac donosi".

Kao sagovornici novinarke Tamare Skrozza u serijalu Kvaka 23, oni su FoNetu izjavili da je ugovor o koncesiji nad  beogradskim aerodromom morao da bude objavljen.

Kako su objasnili, sada nije jasno da li ta koncesija - i navodni zahtevi koncesionara - imaju veze s odlukom da osnivačka  prava i imovinu aerodroma u Nišu preuzme država.

Brkić smatra da skrivanje državnih ekonomskih ugovora uvek budi sumnju u korupciju i krupni korupcionaški skandal "u koji su obavezno umešani naši političari".

On podseća da je "bezobraznu praksu" skrivanja ugovora uveo još bivši predsednik Boris Tadić, koji je sa Vojislavom  Koštunicom i Mlađanom Dinkićem odbio da objavi ugovor o prodaji Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromnjeftu.

"Tada su nas ubeđivali da je ugovor dobar, ali da ne možemo da ga vidimo iz razloga nacionalne bezbednosti", kaže Brkić, koji ne veruje da je bilo takvih razloga.

Prema njegovom stavu, taj ugovor je morao da bude objavljen zbog sumnji u razloge za prodaju NIS.

Posle toga je usledilo još nekoliko sličnih ugovora, u kojima je država imala značajnu ulogu, s istim argumentom da je u pitanju "državna tajna i nacionalni interes", ukazao je Brkić.

S druge strane, Minić ocenjuje da postoji kontinuitet, odnosno da se "neguje netransparentnost" u oblasti ugovora s investitorima.

On napominje da je Transparentnost Srbija i na početku priče o projektu "Beograd na vodi" insistirala na pitanjima kakav će  to posao biti, hoće li se poštovati zakon, raspisivati konkurs, ili raditi studije, ali da je to ostalo nepoznato.

"Tada je Aleksandar Vučić rekao da ćemo poštovati zakon, da zakon mora da se poštuje, ali da mora da se poštuje i investitor i njegov novac", podsetio je Minić i ocenio da se danas uglavnom poštuje upravo taj novac.

Prema njegovim rečima, građani ne znaju pod kojim uslovima dolaze investitori i kakvu cenu Srbija plaća, ili kakvu će cenu  platiti za godinu, za pet, 10, ili za 25 godina, u slučaju beogradskog aerodroma.

Posle prvog protesta građana i građanki Niša zbog mogućnosti da niški aerodrom bude ustupljen državi, Vučić je 3. aprila  najavio je da će uskoro doći u taj grad, jer ga voli i jer je u njega mnogo uloženo, ali je istovremeno Nišlijama poručio da ne traže "pare od nas", ukoliko aerodrom ostane u vlasništvu grada.

U tom trenutku, zaboravilo se na činjenicu da ni Vučić, a ni država, u Niš ili u niški aerodrom ne ulažu svoj, već novac  građana i građanki Srbije, kojim se finansira budžet.

"Vlast u jednoj državi nema nikakav svoj novac, privatni novac, koji je uložila u državu kada je došla na vlast", podseća  Brkić.

On napominje da birači u svakom trenutku moraju da budu informisani kako država raspolaže tim novcem i tom imovinom, da bi znali da li je to u njihovom interesu i da bi na osnovu toga doneli odluku za koga će da glasaju na izborima.

Netransparentnost na koju upozoravaju sagovornici Kvake 23 u praksi znači da su oni kojih se sudbina niškog, pa i beogradskog aerodroma lično tiče, dovedeni pred svršen čin, a da se priča, zbog toga, nastavlja na ulici, uz zvuk pištaljki.

Za mudru i demokratsku vlast, te bi pištaljke bile sasvim dovoljan znak da je vreme za promenu ako ne pesme, ono bar tona. (kraj) zvs/ts