06. 05. 2018

Politička zloupotreba prošlosti

Upravo zbog relativizacije istine, "rat počinješ kad god hoćeš, al ga završavaš tek kad možeš", smatra predsednik Lige socijalidemokrata Vojvodine (LSV) Nenad Čanak, ali poslanik Srpske napredne stranke (SNS) Vladimir Đukanović misli da to što se istina nekome ne dopada, ne znači i da je ona relativizovana.

Istina je prva žrtva u svakom ratu, izjavio je Čanak novinarki Tamari Skrozza, u okviru serijala Kvaka 23, komentarišući  odnose u regionu, relativizaciju istorijskih događaja i nemogućnost suočavanja s odgovornošću na čitavom prostoru bivše Jugoslavije.

Za razliku od njega, Đukanović odbija tezu da se na svim stranama relativizuje istorija i napominje da to što se istina nekome ne dopada, ne znači i da je ona relativizovana.

Kao sagovornik u serijalu Kvaka 23, on tvrdi da nema nikakve dileme da Draža Mihailović i Ante Pavelić ne mogu da se izjednače, iako to Hrvatska pokušava, osporavajući antifašističku prirodu Mihailovćevog pokreta.

"Ovo je bila jugoslovenska vojska u otadžbini, koja je od Trumana dobila odlikovanje kao prva antifašistička snaga u Drugom svetskom ratu, za razliku od njih, koji su bili apsolutni nacistički kolaboracionisti", ocenio je Đukanović.

On ne spori da je u Naroodnoslobodilačkoj borbi "bilo i Hrvata", ali smatra da je to bilo "nešto što je minorno", da tu nema relativizacije i da "mi moramo da pričamo istinu".

S druge strane, Čanak ocenjuje da upravo zbog relativizacije istine "rat počinješ kad god hoćeš, ali ga završavaš tek kad možeš".

Kada kažete da je masakrirano neko selo, bez obzira što se u njemu ništa nije desilo, za one koji to slušaju - to je istina, obrazlaže Čanak.

Napominjući da će potom isti ti ljudi koji su poverovali u masakr tako nešto stvarno i uraditi na nekom drugom mestu, Čanak je ukazao da na taj način "kreće spirala zla koju posle ne možeš zaustaviti".

Sagovornici FoNeta imaju sasvim suprotstavljena mišljenja i o pojmu selektivne pravde, kao i činjenici da kod birača u regionu uvek dobro prolaze priče o istorijskoj odgovornosti i krivici drugih.

Đukanović, pri tome, podseća da nedavno niko nije rekao ni reč protiv puštanja na slobodu bosansko-hercegovačkog generala Atifa Dudakovića.

Prema njegovoj oceni, Srbija bi, s druge strane, sigurno bila bombardovana, ukoliko bi na slobodu pustila čoveka "za koga postoji snimak da je naredio ubijanje i streljanje".

Po Đukanoviću, razlog leži u činjenici da je ceo svet satkan od interesa i da je sve to politički projekat.

Svet je imao interes da mi budemo suzbijeni koliko god možemo da budemo suzbijeni, tretirajući nas kao "male Ruse", a političku podršku je davao bosanskim Muslimanima i Hrvatima, uveren je Đukanović.

Nasuprot njemu, iako se kritički osvrće na aktuelne događaje u regionu, Čanak objašnjenje večnog konflikta sa susednim državama i ostatkom sveta vidi u ljudskoj prirodi.

Po njemu, sigurno je da će vas mrzeti onaj kome kažete da je neuspešan zato što je netalentovan, zato što nije vredan, što nije sposoban za više.

Nasuprot tome, smatra Čanak, sigurno će vam poverovati onaj kome kažete da je najpametnji, najlepši i najsposobniji i da ga zato drugi mrze i podmeću mu nogu.

"Čovek rado veruje da je neko drugi kriv za to što je on takav kakav je. Za to što sam ja debeo - lakše mi je da krivim kašiku, nego svoju oblapornost", ilustrovao je Čanak.

Bez obzira na to kako ih objašnjavali, sukobi u regionu nesumnjivo traju, a oštra debata o ulozi u ovom ili onom ratu nikako ne prestaje.

U svim državama u međuvremenu rastu nove generacije koje ne pamte Tita i kroz maglu se sećaju devedesetih, ali su zatrpane teorijama o granicama, krvi i krivici.

U toj atmosferi, politička zloupotreba prošlosti praktično je neizbežna. (kraj)