14. 10. 2018

Dnevnopolitička neutralnost

Vojna neutralnost je alibi za nekonzistentnu politiku, izjavio je u intervjuu FoNetu predsednik Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) Miroslav Hadžić, koji tvrdi da, "nažalost, država i njen aparat sile, ili njihovi delovi, postaju glavni nosioci pretnji po bezbednost građana".

On je, u okviru serijala Kvaka 23, novinarki Danici Vučenić rekao da je "saradnja Srbije sa NATO takva da deluje da smo na pragu članstva", ali da se Srbija "nikada nije ozbiljno bavila NATO-om".

To bi, prema objašnjenju Hadžića, "podrazumevalo izvođenje sopstvenog računa, ratnog salda Slobodana Miloševića i njegovih saradnika, kako bi se došlo do kompletne slike i odgovora na pitanje o konfliktu iz 1999.godine".

U tom svođenju ratnog salda, on smatra da bi važan bio odgovor da je "agresija NATO vrhunac pokušaja da se obuzda Milošević i njegova vojna sila na prostoru bivše Jugoslavije".

"Ovde je reč o nespremnosti da se izvedu sve i krajnje konskvence te politike i zato politika prema NATO nije definisana i mi dnevno dobijamo različite interpretacije i šta su nam interesi i kuda idemo", ukazao je Hadžić.

On je konstatovao da "spoljnu politiku vodi predsednik, bez ustavnih ovlašćenja" i podsetio da "Skupština nikada nije definisala spoljnopolitičke ciljeve, nego je to stvar dnevne politike".

Govoreći o eventualnom članstvu u NATO, Hadžić je rekao da je odluka o priključenju politička i predočio da bi, kao članica, Srbija ušla u potencijalni sukob sa Rusijom, možda čak i sa Kinom.

Prema njegovoj proceni, "nije isključeno da bi Rusija istog trenutka priznala Kosovo i svoje energetske alatke u Srbiji upotrebila za pritisak".

Na drugoj strani, Hadžić misli da "mi i ne znamo da li nas NATO želi", uprkos procenama da bi time "potisnuo dalji prodor Rusije na Balkanu.

Kako je napomenuo, NATO nije apstraktna priča, jer je sastavljen od 28 članica i sa svakom od njiha Srbija ima višestruke bilateralne odnose i od njih zavisi i finansijski i ekonomski i tehnološki, jer je dobar deo njih u Evropskoj uniji (EU)".

Osvrćući se na neutralnost Srbije proklamovanu "polurečenicom u skupštinskoj rezoluciji iz 2007.godine", Hadžić je ocenio da je ona "izrazito i direktno u dnevnopolitičkoj funkciji i alibi da igramo igre na različitim stranama, pokušavajući da nešto ućarimo i od SAD i EU i Rusije i Kine".

"Da je taj koncept neutralnosti ozbiljno strateško opredeljenje, onda bi bio razrađen u Ustavu, Strategiji nacionalne bezbednosti, unet u zakone, onda bi to bilo operacionalizovano", kaže Hadžić.

On posebno naglašava da "neutralnost ne postoji bez međunarodnog priznanja i da Srbija nikada nije tražila da formalno bude priznata kao neutralna zemlja".

"Vi sebe možete da proglasite za što god hoćete, ako vam drugi to ne priznaju, onda ćete imati situaciju kroz koju smo već prošli, kada smo sami sebe proglasili naslednicom svih bivših država u kojima smo bili, ali smo na kraju primorani da ponovo konkurišemo i za članstvo u Ujedinjenim nacijama (UN)", obrazložio je Hadžić.

Kako je primetio, "Skupština nije usvojila ni strategiju društvenog razvoja, ni spoljnopolitičku strategiju, niti imamo ozbiljnu strategiju nacionalne bezbednosti, kako bi osnove nacionalnog interesa i vrednosti iz Ustava bile opericionalizovane i razrađene".

Prema tumačenju Hadžića, danas je "objektivno" teško biti neutralan, jer "neutralnost nije usamljen pojam, već ona ide u paketu sa političkim, ideološkim i ekonomskim odlukama".

"Srbija je vezana za evroatlantsku zajednicu, a energetski je vezana za Rusiju", razjasnio je on i ukazao da to "utiče na našu unutrašnju i spoljnu politiku, ukoliko ona postoji".

"Mnoge prilike pokazuju da Srbija ne može da zauzme principijelan i dosledan stav, već odlučuje od situacije, do situacije", rekao je Hadžić.

On smatra da je "vlast u procepu između očuvanja svojih pozicija i rastuće ambicije da ovlada svim i svačim i potrebe da ima racionalni pristup u kontekstu evroatlantskih integracija".

Hadžić ne veruje da NATO može da promeni imidž u Srbiji, uprkos insistiranju na tome da je generalni sekretar Stoltenberg deo detinjstva proveo u Beogradu, i uprkos nedavnoj vežbi koja je za cilj imala pomoć civilnom stanovništvu u krizama.

On ovaj stav povezuje i sa "unutrašnjim prilikama u organizaciji i problemima sa SAD, redefinisanjem NATO, sukobima među članicama".

"Ovde nije reč o ulasku u NATO, već o tome da li Srbija može da postane normalna zemlja, imaju li građani ove zemlje potrebu da žive u normalnim uslovima i da li hoće da se za to založe", tvrdi Hadžić.

Po njemu, "nema dokaza da je to ostvarivo, jer mnoga istraživanja govore o jakom autoritanom sindromu, nasleđu, strahu i ekonomskoj zavisnosti građana od države".

Hadžić upozorava da se društvo nalazi u "prilično bezizlaznoj, kriznoj situaciji", da je Srbija "unutar sebe duboko sukobljeno društvo i da otud glavne bezbednosne pretnje dolaze iznutra".

Komentarišući nedavnu izjavu predstavnika BIA Marka Parezanovića da je ključna opasnost po bezbednost strani faktor, koji deluje uz pomoć opozicije, dela medija, nevladinih organizacija i sindikata, on je ocenio da "taj stav svakako nije ad hok i nije slučajan".

Hadžić misli da "imamo razloga da se pitamo da li je to stav BIA" i napominje da, s druge strane, "Agencija nije ovlašćena, nema nadležnost da iznosi bezbednosne procene te vrste".

Te procene se dostavljaju nadležnim institucijama, a ne javnosti, naglasio je Hadžić, koji vidi nekoliko povezanih procesa koji se odvijaju u društvu i državi.

Na jednoj strani, kako je obrazložio, Srpska napredna stranka (SNS) i Aleksandar Vučić "uspeli su da zauzmu najveći deo javnog prostora i društvenog života, preko dominacije u javnoj upravi, u aparatima sile, do notara i domara".

"Sada pokušavaju da eliminišu i taj mali prostor koji ostao izvan njihove kontrole", ocenio je Hadžić i konstatovao da se nastup predstavnika BIA "oslanja na strah, na pamćenje i matricu po kojoj je svet protiv Srbije, po kojoj je predsednik ugrožen, po kojoj mu prete atentati".

On napominje da se "pažnja građana skreće sa realnih pretnji po bezbednost, a to su ekonomski status, pravna sigurnost, korupcija i organizovani kriminal, na teme ugroženosti".

"U takvim prilikama nisu važni ni Ustav, ni ljudska prava, ni imovinska sigurnost", ocenio je Hadžić, koji podseća da je "isti manevar imao i Slobodan Milošević, ali i Koštunica i Tadić, a to je da su prioritet nacionalni problemi koje treba rešiti, a kasnije ćemo rešavati sve ostalo".

Povodom upozorenja predsednika Evropske komisije Žan Klod Junkera da region može da se vrati u devedesete, ako ostane bez evropske perspektive, on je rekao da je u tom kontekstu "važno sagledati i ulogu NATO i EU".

Prema stavu Hadžića, "propustili su šansu da doprinesu promenama unutar regiona, ponašajući se po meri svojih interesa i podržavajući autoritarne tendencije i njihove nosioce, poput Đukanovića i Vučića, jer imaju moć da isporučuju ono što je zadato".

On je mišljenja da ni u jednoj zemlji bivše Jugoslavije, "uključujući i Sloveniju, nije došlo do radikalnog raskida sa autoritarnim poretkom i da je samo nabačena demokratska fasada, usvojen demokratski rečnik i u nekim zemljama, poboljšano stanje ljudskih prava i sloboda".

Ni jedna zemlja, kao ni Srbija, nije izvela ratni račun, nikada nisu lustrirane službe, niti otvoreni tajni dosijei, rekao je Hadžić i ocenio da "vladajuće elite stalno podgrevaju te sentimente i igraju na matrici koja je narode uvela u rat".

"Uz sve nominalne promene, u regionu je, u suštini, kloniran autoritarni model, koji je samo prilagođen nekim nacionalnim posebnostima", zaključio je Hadžić. (kraj) zvs/dac