25. 11. 2018

Bogatstvo interpretacije

Srbija je priznala genocid u Srebrenici time što je uhapsila i predala dvojicu najodogovornijih za to, smatra istoričarka Marijana Toma, dok advokat Novak Lukić napominje da su međunarodni sudovi utvrdili da se u Srebrenici dogodio genocid, da je srpski parlament to prihvatio, ali da se termin "genocid" stalno zloupotrebljava.

"Ta reč je devalvirana još iz vremena pre početka sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije, kada je u političkim kampanjama bukvalno svih političkih establišmenta korišćena kao pojam kojim se objašnjava zlo nad sopstvenim narodom", kaže Lukić u serijalu Kvaka 23 Novinske agencije FoNet.

Povodom tvrdnje premijerke Srbije Ane Brnabić da u Srebrenici nije bilo genocida, Toma ukazuje da je to, pre svega, bilo upereno prema domaćoj publici, ali da predstavnici političkih elita inače godinama "pažljivo i nežno" neguju takav odnos prema prošlosti.

"Taj odnos vremenom dobija na bogatstvu i interpretaciji - od toga da u Srebrenici nije bilo postreljano toliko ljudi, da su oni bili samo ratni zarobljenici, do toga da se nisu streljala deca a jesu, da se nisu ubijali starci a jesu, da se nisu ubijale žene a jesu", objašnjava Toma.

Ona je u razgovoru s novinarkom Tamarom Skrozza naglasila da bi ovdašnji političari trebalo da "počnu da preuzimaju odgovornost" za ratne zločine i da se ugledaju na Nemačku i način na koji se ta država odnosi prema svojoj nacističkoj
prošlosti.

"Danas u Nemačkoj, ako ste iole odgovoran političar, ili imate nameru da sutra imate karijeru, ne možete da izjavite da Hitler jeste počinio holokaust, ali da su mu putevi bili odlični", kaže Toma za FoNet.

S druge strane, Lukić smatra da je odnos Srbije prema ratnim zločinima, pa samim tim i prema Haškom tribunalu posledica, "ne toliko svesti o tome da su pripadnici našeg naroda počinili neke zločine", već pre "gorčine što pripadnici drugih naroda koji su takođe počinili zločine" na kraju nisu kažnjeni.

"U procesima protiv Hrvata, Muslimana, protiv Albanaca, svuda je utvrđeno da su zločini učinjeni, ali da ta lica nisu kriva. Znači da je tu nešto pogrešno, a kroz to se relativizuje naš odnos prema Haškom tribunalu", konstatuje Lukić.

Po njemu, tokom trajanja procesa u Haškom tribunalu, nedostajalo je više direktnog upoznavanja javnosti s dešavanjima u sudnici, više suočavanja s pričama koje su toliko potresne da "više niko ne mora da objašnjava kakvo se zlo desilo".

Kada je u pitanju Haški tribunal, Toma podseća da je ta institucija iza sebe ostavila više od milion i 600 hiljada dokumenata u kojima se, kako tvrdi, nalaze dokazi o genocidu, o asanaciji terena i "čišćenju" albanskih leševa, dokazi koji pokazuju da su zločini pažljivo planirani.

Ona je pozvala da se "pozabavimo onim najelemetarnijim i najljudskijim, a to je da utvrdimo imena ljudi koji su izgubili živote u ovom ratu i da prestanemo više da manipulišemo brojevima".

"Da lažemo, da ih preuzveličavamo kada su naše žrtve u pitanju, a da ih umanjujemo kada su u pitanju tuđe", rekla je Toma, ističući da "tih 135.000 ljudi zaslužuju, ako ništa drugo, ono da se sećamo njihovih imena i prezimena".

Ona smatra da je poricanje prirodna stvar u društvu koje je prošlo kroz tako traumatične događaje, a da niko ne želi da bude strana odgovorna za zločine.

"Svi vole da budu žrtve", rekla je Toma i obrazložila da "biti žrtva predstavlja jedan moralni kredit s kojim možete drugima da držite lekcije, a kada ste odgovorni za zločine, to vam ne daje puno prilike da budete ponosni na ono što ste uradili".

Istovremeno, Lukić ističe da je neophodna želja za spoznajom šta se u ratovima zaista desilo, pa i tamo gde su odgovorni pripadnici našeg naroda.

On se, međutim, "plaši da kod svih učesnika u konfliktu, i u Hrvatskoj, i na Kosovu, i u Bosni, i kod nas, postoji taj obrazac ponašanja da minimalizujemo svoje zločine, a kao kontrast ističemo da je druga strana počinila nešto gore". (kraj) zvs/ts