21. 11. 2021

Trovanje života

Mi smo dramatično podeljeno društvo, a u toj podeli strana koja se zalaže za toleranciju vrlo često spušta prag trpeljivosti u odnosu na svakodnevne nepravde, smatra dramaturg Ivan Lalić, dok novinarka Jovana Gligorijević kaže da se ne može ići "cvećem na tenkove“ i deliti cveće "onima koji vas pendreče i bacaju suzavac na vas“.

Ona je u FoNetovom serijalu Kvaka 23 objasnila da je izgubila veru da na ekstremizam jedne strane, druga strana može odgovarati tolerancijom, ali da neka vrsta rešenja može da bude povratak kulturi razgovaranja, slušanja, pokušaja da se "uđe u tuđe cipele“.

Gligorijević je istakla da bi mlade ljude koji negiraju ratne zločine i pritom agresivno nastupaju, trebalo "rehumanizovati“, utvrditi zašto su takvi i zašto su im prijemčivije populističke fraze od činjenica. 

Istovremeno, ona napominje da razgovor i dijalog nekad upale, a nekad i ne, i da čovek onda shvati da je za njega i njegovo zdravlje najbolje da se zatvori u svoj "mehur istomišljenika“ i samo s distance prati šta se dešava po dubini društva. 

"Onda ti se prag tolerancije naravno smanjuje i postaješ sve netolerantnija osoba prema pojavama koje se ne uklapaju u tvoj mehur, u tvoju sliku sveta i života“, kaže Gligorijević.

To dovodi do isključivanja, ukazuje je ona, uverena da se "zato i ne razumemo“. 

Gligorijevic 2

Gligorijević navodi da ovde nema kulture neistomišljeništva i da nismo netrpeljivi samo prema drugom, nego ni prema istom, što sve dovodi do trajne i potpune zaglavljenosti i "tavorenja u limbu sopstvenih zabluda“. 

Po njoj, ta situacija je posledica višegodišnjeg trovanja društvenog života i pokušaja da se svi društveni problemi i fenomeni svedu na dnevnu politiku. 

S druge strane, Lalić tumači da netolerancija i društvena podeljenost traju još od "Osme sedmice", i objašnjava da je to uvek "priča o primitivizmu“ koji je ljudima nadležnim za usmeravavnje nacionalne politike lako rešenje za manipulisanje. 

Kako je ocenio, "zadatak svake vlasti je da oblikuje narod, medijima, odlukama, smernicama, kulturnim obrascem ili muzikom, a kod nas se to izvitoperilo u jednu zaista brutalnu strategiju poništavanja svih elementarnih civilizacijskih vrednosti“. 

U razgovoru s Tamarom Skrozza, on je, međutim, napomenuo da je neophodno priznavanje zločina, jer od te etičke ravni kreće sve, uključujući i ekonomiju. 

Lalić u tom kontekstu smatra da je bilo nemoguće da u Berlinu ili Minhenu, gde je izvršena denacifikacija, 26 godina posle rata osvane mural s likom Adolfa Hitlera, kao što se to dogodilo u Beogradu s muralom Ratka Mladića. 

Netoleranciju i agresiju on objašnjava činjenicom da su ljudi namučeni,  isfrustrirani, zabrinuti i gladni, što sve čini "zbir frustracija malog balkanskog čoveka“ i dovodi do toga da ljudi imaju "kratak fitilj“. 

Iako ističe da razume i reakciju onih koji na neprekidnu agresiju odgovaraju agresijom, Lalić smatra da je rešenje da budemo kao Gandi, da "trpimo i volimo", bez obzira na ono što nam se dešava. 

"Mi svojoj deci sada ostavljamo krhotine, jedan nesređeni, ulupani sistem i to mora da se promeni“, kaže on i poručuje da pred tim malim bićima nemamo pravo da "okačimo kopačke o klin“ i kažemo im da idu iz zemlje. 

Zato mislim da je pitanje kulturnog i edukativnog obrasca možda suštinsko i najvažnije pitanje, zaključio je Lalić u razgovoru za FoNet. (kraj) zvs/ts