26. 12. 2021

Pobediti nepobedivo

U 2021. otišli smo za jednu mernu jedinicu tolerancije na onu stranu razuma i velika većina ljudi najzad je shvatila da ne živimo u normalanoj zemlji, ocenjuje dramaturg Željko Hubač, dok pisac Vladimir Arsenijević smatra da je odlazeća godina donela samo vešto više stratifikacje na društvenoj sceni i iskaz ljudi i društva da su im potrebne promene.

On je u serijalu Kvaka 23 Novinske agencije FoNet rekao da ni za predstojeću godinu nema optimističnih poruka i da je fatalizam jedino moguće raspoloženje, ako čovek realistično analizira ovo u čemu živimo. 

Ideologije, kako kaže, nikada nisu igrale veliku ulogu u smeni političkih struktura, koje se još od devedesetih godina 20.veka uspešno presvlače, menjaju mesta i prave najrazličitije neprincipijelne transfere. 

"Ne mislim da je glavni problem u naprednjacima, oni su samo značajan i moćan, ali ipak samo deo jednog ogromnog problema“,ocenio je Arsenijević.

Do suštinske promene, prema njegovim rečima, može doći samo promenom sistema vrednosti, za šta bi bilo neophodno da se promeni školstvo i odgoji čitava jedna nova generacija. 

Kako je procenio u razgovoru s Tamarom Skrozza, o tome bi se moglo pričati za stotinak godina i to ako neko poželi da ovo drštvo učini boljim nego što je sada. 

"U suprotnom ćemo i u budućnosti nastaviti da se kotrljamo ovim putanjama, kao što se kotrljamo od 19.veka naovamo“, rekao je Arsenijević.

On smatra da su u proteklih 20 godina objektivne istine zamenjene emotivnim, a da kao društvo nismo uspeli da razrešimo ni jedno od pitanja koja nas direktno terete i našu realnost čine groznom do dana današnjeg. 

Žanrovski, Arsenijević naše živote smešta u tragikomediju, uz napomenu da bi to mogao da bude i vodvilj, da nema tako tragične posledice i da naša stvarnost ne proizvodi tako mnogo unesrećenih pojedinaca. 

S druge strane, Hubač je FoNetu rekao da je teško oceniti žanr naše svakodnevice, jer na delu imamo galimatijas i "žanrovski sinkretizam“. 

Kako je objasnio, "najbliži smo teatru apsurda, jer je ovo postalo vreme i prostor u kojem je i nemoguće moguće, a moguće je teško moguće“. 

Hubač smatra da smo višegodišnjim trovanjem, mržnjom, sukobima i primitivizmom svakog mogućeg oblika, pokazivanjem da je "njegovo visočanstvo novac“ najvažnije i jedino merilo života, dovedeni do zaključka da će na kraju postojati neka vrsta sukoba. 

On, ipak, "veruje da smo se mi ispucali, da će se desiti neki kopernikanski obrt, i da će sledeća godina doneti rasplet u kojem neće biti sukoba, već jednostavno razrešenja svega ovoga". U nizu apsurda s kojima smo suočeni, navodi i da etika, profesionalnost, struka više ne znače ništa, što ilustruje činjenicom da odgovorne poslove rade potpuno neobučeni ljudi. 

"Ako vi ne znate da vozite avion, a vozite ga, onda ste sami svoja budala. Ali, ako vi u tom avionu imate 50 ljudi, onda niste budala, već bolesnik koga treba hospitalizovati“, ukazuje Hubač i precizira da živimo u prostoru u kojem "svi hoće da voze avion“. 

Kako kaže, svrha života jeste da se pobedi nepobedivo, dok se mi krećemo po ivici apsurda i srećni smo, ispunjeni i shvatamo da život ima smisao kad god dodirnemo neki oblik razuma. 

"U ovoj godini, svaki trenutak u kome sam dotakao razum, u meni je proizveo određenu vrstu radosti“, istakao je Hubač i zaključio da su ti trenuci mahom bili vezani za porodicu i nekoliko interesantnih izleta u profesiju, a da je sve ostalo bio "mrak koji vam ne da dišete“.  (kraj) zvs/ts