23. 10. 2022

Na početku 19.veka

Srbija je danas već izolovana i polako, ali sigurno, počinje da oseća posledice toga što je odlučila da bude jedini izuzetak na evropskom kontinentu u odnosu prema ruskoj agresiji na Ukrajinu, izjavio je u intervjuu FoNetu profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Svetislav Kostić.

Videćemo koliko će trajati strpljenje Evropske unije (EU) i Sjedinjenih Američkih Država, ali je očiigledno da neke stvari više neće biti tolerisane, ocenio je on u serijalu Kvaka 23 i predvideo da su posledice neminovne, „samo je pitanje štete koju ćemo pretrpeti“.

Postavlja se pitanje šta je to što mi podržavamo kada je Rusija u pitanju? Agresiju na jednu suverenu zemlju koja se ni po čemu ne razlikuje od onoga što smo mi preživeli 1999. godine? Ako je to bila nepravda, onda je i ovo što Rusija radi nepravda, naglasio je Kostić.

 

Kako je objasnio u razgovoru sa Zoranom Sekulićem, on ne vidi kakva je radost u tome da „mi seirimo nad nesrećom ukrajinskog naroda“ samo zato što su neki nama činili nepravdu.

Upitan zašto Srbija, kao i u vreme pada Berlinskog zida, ponovo ne primećuje tektonske promene u Evropi i svetu i da li će opet zakasniti za istorijom, Kostić je ukazao na užasno nemoralan odnos onih koji dobijaju prostor u javnom životu prema društvenim i nacionalnim pitanjima.

Prema njegovom viđenju, na delu je uporno sluđivanje naroda kome se, umesto budućnosti, nudi prošlost, koji se ubeđuje da ceo svet nama treba da se izvini, pa kad nam se izvini, onda ćemo mi da razmislimo da li hoćemo da budemo njegov deo ili ne.

Upitan zašto je Srbiji toliko teško da se uskladi sa spoljnom politikom EU, on je uzvratio ocenom da Srbija nema spoljnu politiku, već da ima politiku koja je vezana za to kako očuvati neprikosnovenu vlast jednog čoveka. 

Kada imate neprekidno bombardovanje društva povređenog traumama iz devedesetih potpuno nerazumnom rusofilijom, koja odbija da sagleda realnost, onda javno mnjenje  teško može da proguta to da Srbija sada odjednom menja kurs u odnosu prema Rusiji, obrazložio je Kostić. 

 

Na pitanje da li je Srbija ucenjena politikom Moskve, on je odgovorio da bi Srbija morala da shvati da posle žrtava koje je podnela u 20.veku koji nas je doveo na ivicu biološkog nestanka, nikome ništa ne duguje, naročito ne Rusima. 

Srbija mora da se okrene budućnosti, da obezbedi da ima ko iza nas da ostane, jer smo mi svoje dugove otplatili i imamo pravo da mislimo o sebi, naglasio je Kostić.

Da li smo ucenjeni? Rusija igra višestruku ulogu, jedna je energetska, dodao je on, ali je upozorio i na evidentan uticaj Moskve, kroz klerokonzervativne pojave i pojedine medije, kojima  nije strano da idu i ka prouzrokovanju nemira da bi obezbedili svoje ciljeve. 

Ovde se radi o činjenici da jednostavno ne shvatamo opasnost šta to znači biti jedini na jednom kontinentu, predočio je on, ali je, na drugoj strani, ukazao i na neiskrenost i Srbije i Evrope.

Kako je podsetio, Evropa je od 2012.godine otvoreno podržavala vlast i stabilokratiju na Balkanu, pod premisom da Balkan i nije Evropa.

Dakle,  prvo veliko pitanje je gde nas tačno Evropa vidi i da li neke stvari toleriše iz prostog razloga što nas možda uopšte i ne vidi u porodici evropskih naroda, objasnio je Kostić.

S druge strane, on smatra da našim vlastima, i to verovatno ne samo ovoj vlasti, ali ovoj naročito, pitanje evropskih integracija nikada nije bilo preterano zanimljivo. 

Ono je, prema Kostićevom tumačenju, u najboljem slučaju, služilo za to da se određeni nepopularni potezi pravdaju stavom da „to mora zbog Evrope“, stavljanjem neprekidno procesa evropskih integracija u negativan kontekst.

Sa druge strane, kako je primetio, vidimo idealizaciju upravo antievropskih stavova i želju da se Uniji neprekidno docira i da se stalno potencira njena nesposobnost, 

U svakom slučaju, vlast nikada nije imala neku ozbiljniju želju da ide ka EU iz prostog razloga što bi ozbiljnije pristupanje Uniji išlo ka smanjenju lične vlasti predsednika Republike, konstatovao je Kostić.

Na pitanje o rešavanju problema Kosova u promenjenim međunarodnim okolnostina, on je podsetio da je to užasno kompleksno pitanje staro više od jednog veka i da bi bilo nepravično bilo koga optužiti da je konkretno kriv za taj problem.. 

Uprkos tome, Kostić misli da mi u našem nacionalnom razgovoru o Kosovu odbijamo da budemo razumni i prisebni, posebno što nas na toj teritoriji bar 90 odsto stanovištva vidi kao svoje biološke neprijatelje i odbija pomisao da sa nama ima bilo kakvog posla. 

Prema njegovom stavu, mi biološki ne možemo da izdržimo bilo kakav sukob, niti bi mogao da ga izdrži bilo koji balkanski narod, tako da je besmisleno da se ide tim putem.

Politiku moramo da formulišemo tako da sebi, ali i svojim komšijama Albancima s kojima moramo da naučimo da živimo, obezbedimo budućnost u kojoj će i naša i njihova deca perspektivu videti ovde. U suprotnom, bilo šta što se dogovorimo nema nikakvog smisla, ocenio je Kostić.

Upitan o proglasu grupe intelektualaca i desničarskih partija kojim se traži reintegracija Kosova u ustavni sistem Srbije, on je odgovorio posredno, ilustrujući to pozivanjem na stavove više javnih ličnosti:

„Nekoliko puta sam slušao profesora Miloša Kovića kako sladostrasno objašnjava da nije ništa strašno poginuti za nacionalnu ideju i moje bi prvo pitanje bi bilo što nije poginuo kad je imao 30 godina 1999. Ili Boško Obradović, što nije bio na Košarama, a bio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa 23 godine. Što Matija Bećković nije doveo unuka da kaže ’evo ovu glavu dajem za Kosovo“,  jer toliko košta. Cena Kosova, da se ne lažemo, i toga što oni predlažu, podrazumeva žrtvu, i to onu najveću“.

Osim toga, o kakvoj reintegraciji može biti reči ako su pored Beograda masovne grobnice u kojima su sahranjivana i deca albanske nacionalnosti, naglasio je Kostić.

On nema dobro mišljenje o ideji zamrznutog konflikta i napominje da je za njega, kao roditelja, potpuno etički neprihvatljivo da rešavanje problema Kosova „ostane našoj deci, pa neka se ona time bave“.

Osvrćući se na nemačko-francuski predlog koji, kako tvrde mediji, predviđa ubrzani prijem Srbije u EU i značajnu fnansijsku pomoć, u zamenu za članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama i drugim mešunarodnim organizacijama, on je rekao da nama niko ne može da garantuje brzi ulazak u Uniju.

Pored toga, problem Kosova, kako je naglasio, nije neka roba koju ćemo mi da prodamo, niti on može da se reši po principu „tante za kukuriku“.

Pozivajući se na reči Marka Miljanova s početka 20.veka, Kostić je ocenio da su Albanci narod koji je nama blizak i koji će, ako ga poštujemo i uvažavamo kao sebi ravnog, odgovoriti istom merom, ali da ćemo, ako takav odnos ne dobije, od njih dobiti prkos, bes i otpor. 

Ako ništa, kako je konstatovao, iskrenost u našem društvenom diskursu mora biti da se mi prema njima svakako jedan duži vremenski period nismo odnosili kao prema ravnopravnima, ni sa poštovanjem.

Kostić je poručio da mi prvo moramo sa sobom da vidimo na koji način da pristupimo problemu Kosova, uveren da će se neke stvari nametnuti same po sebi, ako sagledamo realnost.

Ocenjujući da se Srbija danas nalazi tamo gde su bili naši preci početkom 19.veka, on je napomenuo da naša politička scena mora temeljno da se preradi i da se izgradi alternativna infranstruktura koja će moći da vodi državu. 

Ključna stvar je bila da se uđe u parlament, ali je neophodno i da se građani probude i shvate da se oni pitaju. Kada budu shvatili da od njihovog aktivizma zavisi to da li će se njihov glas čuti, tog trenutka će krenuti nabolje, zaključio je Kostić. (kraj) def