04. 12. 2022

Nedovršena demokratija

Spremni smo da prihvatimo Evropu da se učlani u Srbiju pod uslovima koje ćemo im ponuditi, ali nisam siguran da smo spremni da se učlanimo u Uniju pod uslovima koje nam ona nudi, izjavio je u intervjuu FoNetu predsednik SANU Vladimir Kostić i poručio da bez demokratske Srbije, drugačija Srbija i nema smisla.

On je u serijalu Kvaka 23 naglasio da prvo moramo da postignemo neke elementarne konsenzuse i upitao da li je Srbija deo Evrope ili nije? 

Meni je to očigledno, istakao je Kostić u razgovoru sa Zoranom Sekulićem i objasnio da mu  odbijanje Evrope nalikuje na naivnu iluziju da ćemo sesti u čamac i snažnim zamasima odlutati negde gde će biti neka  nova Srbija.

U svakom slučaju, mi jesmo Evropa i nemamo nešto što bih nazvao prirodnijim staništem od toga. Tačka, poručio je Kostić.

On je upozorio da Srbija ne sme da dozvoli da je vide kao prepreku za ujedinjenje Evrope, kao crnu rupu okruženu zemljama Evropske unije. 

Mi se danas hvalimo da smo jedini u Evropi koji u ovom trenutku brane medjunarodni poredak, ukazao je on i predočio da je strašno u bilo čemu biti jedini u Evropi.

Kostić kaže da mu je od oca ostao savet: „Kada ijednog trenutka pomisliš da si najpametniji u nekom razredu ili grupi na studijama - trči kod psihijatra“.

Upitan da li se Srbija izlaže riziku izolacije ili samoizolacije, on je odgovorio i jednom i drugom i obrazložio da mi, „kao vuk koji ide u krug i grize sopstveni rep“, idemo u samoizolaciju.

S druge strane, kako je uočio, i nedavna rasprava u Evropskom parlamentu, koju ovdašnji mediji neosnovano potcenjuju, može da bude kamen na kome će se polako graditi izolacija Srbije.

Upitan da li je u Srbiji promena uopšte moguća, on je odgovorio da bi zvučao pesimistično ako bi se prepustio unutrašnjim osećajima, ali je istakao da je promena ipak moguća i da je uvek bila moguća.

Drugo, dolaze generacije koje nisam sposoban da čitam u potpunosti. Čak generacije moje dece i unuka. Nije tačno da su oni baš potpuno apolitični, da baš ne vide ono što se meni čini očiglednim, istakao je Kostić.

Prema njegovom mišljenu, populizam u koji smo polako uleteli je zapravo jedna strašna vrsta igračke u kojoj se gubi potreba da se misli, pa čak nema ni potrebe za mišljenjem. 

To se kompenzuje time što se gradi lik omnipotentnog vođe, ocenio je Kostić i primetio da sa takvom vrtom politike ide strah, a paralelno sa strahom i mržnja. 

Kako je protumačio, strah sa sobom nosi i površnost, pa sve prepuštamo tom vođi, ponekad ga i ne pitajući.

Mnogi od onih koji mu danas kliču u karikaturalnim i besmislenim ritualima, zapravo pripremaju svoje otpadništvo, ali on toga nije svestan. Za ovo će me verovatno psovati opozicija, ali njemu su veći „saradnici“ oni koji kritikuju, nego oni koji hvale, misli Kostić.

Upitan da li se Srbija u nekom trenutku može izložiti riziku nasilne promene, on je podsetio da je u vreme kada je Boris Tadić izgubio poziciju predsednika mislio da je mirna promena vlasti moguća.

Još gajim iluziju da je to moguće. Ali okolnosti koje nas zapljuskuju, vokabular u međusobnom obraćanju, vulgarnosti koje su u moje vreme bile razlog za kafansku tuču, nipodaštavanje, vređanje i gaženje porodica, to me nažalost vraća na početnu poziciju, rekao je Kostić.

Energija agresije na kraju može da preraste u naš međusobni obračun, objasnio je Kostić i precizirao da se tog nasilja boji, nasilja koje ćemo učiniti jedni prema drugima. 

On je podsetio i na nedavni slučaj besprizornih pretnji jednoj novinarki. Neko će reći da su to blogosfera i društvene mreže. Jesu li one potpuno spontane? A ako su potpuno spontane, odakle taj nivo agresije i mržnje kod onih koji spontano istupaju, upitao je Kostić.

Da li smo mi baš toliko udaljeni od nečega što je verbalna ekspresija do nečega što će sutra biti prava ekspresija? U nekim zgradama po Beogradu ljudi su mleveni, ubijani i masakrirani, podsetio je Kostić i konstatovao da je „zlo pušteno na ulicu“. 

Ne samo sa ovim režimom, da bude sasvim iskren. Odavno je to zlo na ulici. Ali sada mu se čini da više nema ni onih ritualnih ograda „kojima smo pokušavali da to zlo u sebi prikrijemo“.

Upitan da li je demokratija u Srbiji kompromitovana, Kostić je odgovorio da je u ovakvom kontekstu taj projekat kompromitovan i da je proces u krizi. 

On se boji da smo mi društvo nedovršene demokratije, a demokratija, ta spora, dosadna, najgora forma političkih sistema od koje su, međutim, gori svi ostali, u Srbiji još nije dobila šansu. 

I to obeshrabruje. Duboko sam ubeđen da bez demokratske Srbije, drugačija Srbija i nema nekog velikog smisla, naglasio je Kostić.

On smatra da se Srbija radikalno opredelila za prošlost i to ne blisku prošlost, jer nju još pomalo i kritički posmatramo, nego onu daleku, slavnu, u kojoj smo mi bili jedan mali mitski narod.

Neprekidno se plasira vokabular koji nas čini vanvremenskim, rekao bih čak biološki različitim, protimačio je Kostić i podsetio da je i ranije pominjana teza o nekakvoj genetskoj specifičnosti Srba. 

Koliko znam, naglasio je predsednik SANU, mi pripadamo homo sapiensima, koji imaju prepoznatljive kulturalne i civilizacijske odlike, ali smo ipak deo jednog mnoštva. 

Bežanje u prošlost je zapravo verovatno deo jedne ozbiljne istorijske traume, ali rekao bih i traume identiteta, ocenio je Kostić.

Ukazujući da će sredinom veka u Srbiji biti negde oko milion i po onih koji su stariji od 65 godina, on je upitao kako je od njih moguće očekivati nekakvu projekciju budućnosti.

Polako postajemo skup džangrizavih starica i staraca, čiji je jedini životni moto „daj da se dok smo živi ništa ne promeni“. U tom kontekstu ne primećujemo da nam deca odlaze i da smo tihi saučesnici nestajanja Srbije, upozorio je Kostić.

Upitan o odnosu prema ruskoj agresiji na Ukrajinu, on je „počeo iz daljine“ i naglasio da su bombardovanje i napad na Srbiju 1999.godine bili strašan i krvav zločin, koji će se Evropi, „poput krvavog zalogaja“, vraćati s vremena na vreme.

„Mi smo bili mala zemlja koja je napadnuta i kojoj je jedan deo teritorije otet“, rekao je Kostić i upitao kako sa takvim iskustvom onda može da ima razumevanje za napad Rusije na Ukrajinu.

Kao što se ne slažem sa EU koja nas strašno ubeđuje da je ono sa Kosovom isključivi presedan. Pa ne, nije. Vi se sada bavite presedanom i pokušavate da mu date drugi smisao. Za mene je to agresija, rat koji nema opravdanja, naglasio je Kostić. 

Volim rusku kulturu i ruski narod, ali sa tim ne mogu da se pomirim, objasnio je on i dodao da ne razume koji su to interesi politike Srbije prema Rusiji, u uslovima rata u Ukrajini, niti mu ih je neko do kraja objasnio.

Postavlja se zaista pitanje šta mi hoćemo? Neke odluke koje su naročito proteklih dana donete,  neću ih imenovati, ubeđuju me da se ne radi ni o čekanju, ni o sumnjičavosti, ukazao je Kostić. 

On se boji da je na nivou onih koji odlučuju i koji nam ne govore sa kojim argumentima raspolažu odluka doneta i krajnje iskreno kaže da mu se ta odluka ne sviđa.

Mislim na imenovanja izvesnih ljudi koji drže represivne poluge svake vlasti i koji pripadaju jednoj sasvim prepoznatljivoj ideološkoj orijentaciji i određenom diskursu. One ne upućuju na to da smo izabrali put ka Evropi, kao iskreno rešenje, smatra Kostić.

Što se tiče Kosova, sve stoji, da je oteto i da je to nepravda. Ono što se, međutim, sada dešava na Kosovu, prema njegovom mišljenju,  pokazuje da je na delu jedna personalizovana i zatvorena politika, u kojoj većina građana i ne zna šta se zapravo događa.

Kako je napomenuo, zbivanja oko Srpske liste, imenovanja Nenada Rašića, kojeg je pre neki dan prvi put video na televiziji, kao i Rade Trajković, pokazuju koliko smo mi unutar sebe podeljeni i koliko je ta vrsta politike onemogućila međusobna dogovaranja.

„Daleko sam od toga da tvrdim da su, recimo, jedan Vučić ili bilo ko drugi koga bih imenovao krivi za Kosovo, taj problem traje vekovima, ali u ovom neuralgičnom momentu da dođe do ovakve vrste cepanja i nesporazuma, to je srpska krivica. Možda delom i moja“, ocenio je Kostić.

Upitan o odnosu vlasti prema Akademiji, on je odgovorio da je bio maksimalno korektan „sa aspekta obaveza koje definiše Zakon o SANU“, ali da o pitanjima o kojima SANU može veoma kompetentno da govori postoji jedna vrsta zanemarivanja. 

„Naš odnosi i sa nekim drugim vodećim nacionalnim institucijama, uključujući Univerzitet ili Srpsku pravoslavnu crkvu, daleko su od nivoa koji bi naša obaveza prema ovom narodu zasluživala“, ukazao je Kostić.

On je u nekom trenutku imao utisak da je možda i sam postao problem u toj komunikaciji i ilustrovao da danima i nedeljama, kao predsednik SANU, nije mogao telefonom da se čuje sa nekim ministrom, što ne vidi kao bahatost, već kao poruku, navodeći da je tu poruku i primio.

Kostić je potvrdio da će otići sa čela Akadenije, što doživljava kao zalog „neke bolje komunikacije, ako ništa drugo u razgovorima o problemima ovog društva“.

Podsećajući da je ispunio dva mandata, on je konstatovao da „nema više ni ukusa, ni smisla, da insistira na nekim produžavanjima“.

Kako je istakao, neophodni su nova energija, drugačiji pogledi, konačno i prevazilaženje jednog zamora i samozadovoljstva koje se javlja posle osam godina rukovođenja Akademijom.

„Za četiri meseca kada budu bili izbori, rekao sam još u maju, ali to novine nisu prenele, isto ponovio i na Skupštini, svakako se neću javiti za treći mandat. Ni to mi ne veruju“, smatra Kostić.

Na opasku da je na izmaku još jedna godina koju su „pojeli skakavci“, Kostić je, upitan kojim bi pravcem Srbija trebalo da krene, ako je tačno da je na istorijskoj raskrisnici, uzvratio da bi, pre svega, krenuo u pacifikaciju javnog prostora.

Potrebno je promovisati stav da je Srbiju moguće voleti na više načina, rešiti elementarna pitanja da smo deo Evrope, jer ćemo, u suprotnom, biti crni krug u ulozi korisnog idiota i za jedne i za druge. Potrebno je razvijati parlamentarni sistem i jačati institucije. Za početak, od toga bih krenuo, zaključio je Kostić. (kraj) def