07. 05. 2023

Društvo nasilja

Srbija je već uveliko društvo nasilja, a ovo što se sada dogodilo predstavlja veliku opomenu da se prodrmamo, osvestimo i smirimo strasti, izjavio je u intervjuu FoNetu novinar N1 Adam Santovac, ukazujući da je deo medija, načinom izveštavanja o tragedijama protekle nedelje, pao na popravnom ispitu.

Moramo ublažiti nasilje u javnom govoru, koje je eskaliralo, da bismo mogli da ublažimo ovakve izlive fizičkog nasilja, jer se ono samo kalemi na verbalno nasilje, ocenio je Santovac u serijalu Kvaka 23 i konstatatovao da „živimo u društvima u okviru jednog društva“. 

Kako je ukazao u razgovoru sa Zoranom Sekulićem, vrlo često ne znamo ni koji nam je kurs, na koju stranu idemo, svi smo negde pogubljeni i imamo nekoliko verzija kako vidimo i  doživljavamo ovo društvo. 

To uvek pokušavam da svedem na pojedinca, šta on može u svojoj mikrosferi da uradi i učini društvo boljim. I kada se dogode ovakve tragedije da malo da ućuti, ostavi po strani lične interese i posveti bar malo vremena razmišljanju o tome šta nam se događa, objasnio je Santovac.

Upitan o izjavama iz Vlade kako je tragedija u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ posledica uticaja i „zapadnih vrednosti“, on je upitao šta se drugo može očekivati od ministra čija premijerka daje kontradiktorne informacije.

S jedne strane, izlazi u medij koji je tabloidan da saopšti kako sistem nije zakazao, a u istom tom gostovanju čujemo najavu nekih silnih mera. Pa ako sistem nije zakazao, šta će nam onda mere, upitao je Santovac.

Ako sistem nije zakazao, onda je zakazao neko drugi i ne trebaju nam mere, konstatovao je on i ponovio da je to potpuna kontradiktornost. 

„Kao kriv nam je Zapad, a nismo krivi mi. A uopšte nije ni jasno šta smo mi? Kao deo Zapada? Ili nismo? Ko smo mi zapravo? Jesmo mi Istok? Zapad? Sredina“, upitao je Santovac i poručio da bi političari na to trebalo da odgovore, pošto je javnost u konfuziji.

Njemu posebno smeta što u danu velike tragedije opet slušamo retoriku iz koje provejava podela i objašnjava da nismo videli političara koji je pokazao veličinu, izašao i pokazao da je neka vrsta ujedinitelja.

Umesto toga, opet smo slušali diskreditacije i svađe sa nepostojećim nerijateljima, najave obračuna u javnoj sferi i to kome će sve biti odgovoreno kada prođe Dan žalosti. Dakle, mi i dalje živimo tu tenziju, ukazao je Santovac.

Osvrćući se na medijsku scenu, on je ocenio da je tragedija koja se dogodila baš na Svetski dan slobode medija bila prilika za popravni ispit, nikako ne ispit, pošto su svi ispiti već popadani, ali da deo medija, nažalost, ni na tom popravnom ispitu nije iskoristio priliku da pokaže profesionalnost.

Sve je to donekle posledica činjenice da u medijima imamo ljude koje ne vodi ono što je profesionalno, već ono što će biti čitano. Na stranu novinarski kodeks i zakoni o kojima niko ni ne vodi računa, smatra Santovac.

Kako je ilustrovao, znači vi u tom danu ne razmišljate o tome šta je bolje za naše društvo i našu profesiju, već šta je "bolje lično za mene". Vi u toj tragediji vidite priliku da budete čitani, da  imate više klikova, dođete do što većeg broja ljudi i budete u trendingu, što je zaista strašno, ukazao je Santovac.

Napominjući da se deo medija rukovodi prvenstveno komercijalnim interesom, on je primetio da se novinarstvo, naročito u mlađoj generaciji, ne doživljava kao profesija, već kao samopromocija.

Ima naravno pojedinaca na koje se to ne odnosi, ali se većina time rukovodi. I to je ono što je opasno, upozorio je Santovac.

Dakle, kako je obrazložio, oni ne doživljavaju rad u medijima kao nešto što ne sme da bude propaganda, već mora da bude profesionalno, niti među njima imamo ljude koji bi rekli: „E sad je dosta, ja neću to tako da radim“. 

Iza svega toga se krije medijska mašinerija koja „diktira odozgo“ i deo medija zloupotrebljava u promotivne svrhe, a drugi deo targetira u političke svrhe, jer smatra da je uvek dobro imati nekog unutrašnjeg neprijatelja, naglasio je Santovac.

Prema njegovom viđenju, pošto ih proglašavate za protivnika, deo javnosti prestaje da ih doživljava kao medije, već kao političke aktere, iako oni to nisu, „ni ja, ni moje kolege koje rade na N1“. 

Određeni mediji su kupljeni, dok su ovi drugi, koje vlast ne može da kupi, proglašeni za neprijatelje, ponovio je Santovac, ali je ocenio da su i oni, kao takvi, takođe potrebni vlastima, samo da budu ograničeni.

Kako je precizirao, vlastima odgovara da oni ne budu vidljivi, ali da postoje da bi nekom sa strane mogle da predstave da i njih ima u Srbiji i da nije sve propaganda.

U takvim okolnostima ljudi prestaju da veruju činjenicama, „već stalno iza njih upisuju neka svoja značenja i pokušavaju da prokljuve šta se tu iza njih nalazi“, rekao je Santovac. 

Onda i dolazimo do toga da im deo medija ne servira činjenice, već im podilazi i objavljuje obilje neproverenih informacija u kojima publika lakše pliva, ocenio je on i predočio da je to začareni krug u kojem se gubi poverenje u medije.

Nisam pesimista, ali mora mnogo toga da prođe i da se promeni, ali novinari ne smeju da odustanu od svoje profesije, poručio je Santovac.

Svestan opasnosti da poverenje može nepovratno da se izgubi, on je objasnio da se, uprkos trudu dela novinara, crv sumnje duboko zasadio u sve medije, mada i druge sfere društva.

Upitan kako tumači činjenicu da je Srbija po indeksu slobode medija pri dnu svetske liste, a treća u svetu po količini oružja u odnosu na broj stanovnika, on je odgovorio da pad poverenja u  medije i institucije utiče na porast naoužavanja, a time i na veći rizik od sukoba.

U okolnostima gubljenja poverenja, Santovac se plaši da ljudi jedini način da ih neko čuje, primeti ili da reše neki problem, vide putem oružja. 

To jeste opomena za ljude koji su na vlasti, ali i za ljude koji su u medijima, naglasio je on i poručio da i političari i mediji moraju da učine sve da bi povratili poverenje građana i postali njihov oslonac, a ne da im je to oružje.

Sve dok mediji budu odvojeni od građana, a služili vlasti, a vlast služila samo nekom delu društva, Santovac se boji da će deo društva koji se oseća isključenim, koji oseća da ga ne čuju dovoljno, sve više „podvrgavati ovakvim stravičnim reakcijama“.

One ne moraju biti oružane, mogu biti fizičke, mogu i biti ružne reči, ali ćemo ostati  društvo nasilja, zaključio je Santovac. (kraj) def