26. 05. 2024

Rezolucija i posledice

Rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici ne može da ima krivičnopravne implikacije, ali može da ima političke i moralne posledice, izjavio je u intervjuu FoNetu advokat Novak Lukić, koji je 15 godina, kao pravni zastupnik, učestvovao u postupcima pred Haškim tribunalom.

On je u serijalu Kvaka 23  naglasio da su međunarodni sudovi krivičnopravno utvrdili da se u Srebrenici dogodio genocid, a da se odnos Srbije prema tome vremenom menjao, u različitim fazama državne politike.

Kao svojevremeno jedan od članova pravnog tima Srbije u postupku po tužbi Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde, Lukić je predočio da se ni u jednoj od presuda tog suda, niti Haškog tribunala, ne pominje genocidni narod, već se insistira na tome da su zločine počinili pojedinci.

Kako je rekao u razgovoru sa Zoranom Sekulićem, Međunarodni sud pravde je u presudi po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije decidirano utvrdio da nijedan pripadnik, što Vojske Jugoslavije, što Republike Srbije nije bilo kojom svojom radnjom učestvovao u genocidu.

Zbog toga je Srbija bila oslobođena da je saučesnik u genocidu, objasnio je Lukić i podsetio da je Sud utvrdio da su genocid u Srebrenici počinili pojedini pripadnici glavnog štaba i oficiri Vojske Republike Srpske i to od 11.jula 1995.godine.

Prema njegovim rečima, Sud je decidirano napisao da nema nijednog dokaza da su postojali bilo kakav akt, odluka ili dokument koji bi ukazali na želju ili nameru da se potpuno uništi bošnjačka nacija. 

On zato smatra da je potpuno pogrešno govoriti o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini, svestan da će uvek biti ljudi u politici i javnom diskursu koji će je tako označavati, ali da to nije zasnovano na ozbiljnim argumentima.

U presudi protiv Momčila Perišića, na osnovu postupka pred Haškim tribunalom sličnog onom koji je u Međunarodnom sudu pravde vođen između BiH i Srbije, jasno se kaže da se Vojska Republike Srpske borila za legitimne vojne ciljeve i da nije zločinačka organizacija, naglasio je Lukić.

Upitan  o Deklaraciji Skupštine Srbije iz 2010.godine, on je naglasio da su tim aktom nesporno prihvaćeni zaključci Međunarodnog suda pravde da je u Srebrenici učinjen genocid.

Prihvaćena je moralna odgovornost za događaje u Srebrenici, dok se preambula Deklaracije poziva na Konvenciju o genocidu i Statut Međunarodnog suda pravde, podsetio je Lukić.

On misli da je do antagonizma i odbijanja bilo kakvog značaja Haškog tribunala vremenom došlo zbog spoznaje u Srbiji da su za zločine najviše bili osuđivani pripadnici srpskog naroda, dok su ostali bili oslobođeni.

To je u javnom diskursu dalo veliki vetar u leđa onima koji su oduvek bili protiv Tribunala da dokazuju kako je to politička institucija, u potpunosti uperena protiv Srba, protumačio je Lukić. 

U jednom trenutku to je u Srbiji dovelo i do promene odnosa u zakonodavnom smislu, objasnio je Lukić, povodom činjenice da je izmenama Krivičnog zakonika propisana zabrana poricanja genicida, ali samo u slučajevima presuda koje su doneli domaći sudovi i Međunarodni krivični sud.

Upitan da li to znači da se zabrana poricanja genocida ne odnosi na presude Međunarodnog suda i Haškog tribunala, on je odgovorio potvrdno i precizirao da je u Srbiji, usled promene Krivičnog zakonika, nekažnjivo poricanje genocida u Srebrenici.

Upitan o tome koliko su realne najave da bi mogli da uslede zahtevi za ukidanje Republike Srpske, Lukić je uzvratio da je to potpuno nerealno i naglasio da je Republika Srpska deo Bosne i Hercegovine, koja je zasnovana na Dejtonskom sporazumu.

On zaista ne može da pretpostavi da će bilo ko dozvoliti da ponovo dođei do onoga zbog čega je i izbio rat, a to je do raspada Bosne i Hercegovine nasilnim putem.

Upitan o najavama Milorada Dodika da će tražiti razdruživanje Bosne i Hercegovine, on je odgovorio da ne veruje ni da je to moguće.
Mislim da je i Dodik svestan toga, naglasio je Lukić i poručio da je apsolutno najvažnije da se izbegne bilo kakav sukob.

On smatra i da je jasno da Bosna i Hercegovina više ne može da traži reviziju postupka protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, jer je rok za to istekao još 2017.godine.

Misli da se i inače u toj stvari, posle presude donete 2007.godine, nije došlo do novih činjenica ili saznanja da bi mogla da se traži reparacija, kada je več presuđeno da to što Srbija nije sprečila genocid nije razlog za novčanu naknadu.

Na opasku da političari, analitičari, a ponekada i pravnici, tumače sudske odluke iz ovog domena u skladu sa sopstvenim interesima ili uverenjima, Lukić je rekao da je to generalno situacija u celom regionu, pa i šire u svetu.

Posebno u vreme oružanih sukoba ili povodom njih, političari koriste pravo onoliko koliko im treba, a to nikako ne doprinosi vladavini prava u koju se svi kunu, naglasio je Lukić.

On je potvrdio da se uvek mnogo više govori o zločinima suprotne strane i ocenio da bi pomirenju u svim zemljama regiona pomoglo ako bi glasnije govorilo o zločinima pojedinica iz sopstvenih redova i jasnije videlo da i druga strana isto to radi. 

Onog trenutka kada se bude shvatilo da postoji zajednički interes da se zločinci kažnjavaju, bez obzira na naciju, i kada se bude otvoreno govorilo o zločinima pripadnika sopstvenog naroda,  onda možemo da budemo na putu ka nekom zamišljenom pomirenju, smatra Lukić..

Upitan gde su žrtve u svim ovi razmatranjima zločina i presuda i zašto se o njima ne govori više u javnosti, on je odgovorio da se žrtve i u sudskim postupcima i u politici tretiraju kao sredstvo. 

Kako je podsetio, Haški tribunal je svojevremeno bio veoma ponosan što se u sudskim postupcima konačno čuo glas žrtava, kojima je dato pravo da kažu nešto. 

I onda žrtva dođe u sudnicu, kaže da živi traumu, govorim o žrtvama pripadnika svih naroda, a posle se vrati u svoj nesrećni život u kojem se i našla zbog neke politike, opisao je Lukić. 

To su strašne sudbine. Ja sam pred Haškim tribunalom 15 godina slušao strašne priče pripadnika svih naroda, i uvek sam imao taj osećaj da se žrtve koriste samo kao broj u nekom prebrojavanju koji je zločin gori,  da bi onda otišle i bile opet zaboravljene, ocenio je Lukić.

Saosećanje bi trebalo da proistekne iz promene odnosa prema žrtvama, ali se on boji da ćemo se načekati da dođe do toga. (kraj) def