23. 06. 2024

U uskom krugu vlasti

Iza protivljenja iskopavanju litijuma krije se ne samo priča o eventualnom zagađenju, već i otpor ekonomskoj modernizaciji Srbije i animozitet prema multinacionalnim kompanijama, smatra novinar Miša Brkić, dok njegov kolega Radmilo Marković ističe da se svaka rasprava o realnim problemima u vezi s Rio Tintom svela na to da li si za, ili si protiv.

Pritom, kako je rekao u serijalu Kvaka 23 Novinske agencije FoNet, oni koji su ”za” percipiraju se kao lobisti, a oni koji su ”protiv” kao patriote. 

Po njemu, najave da će, osim rudnika litijuma, biti podignuta i fabrika baterija, pa čak i fabrika električnih vozila, ”dosta lepo zvuči na papiru”, ukoliko bi se maksimalno poštovali svi ekološki uslovi. 

”Problem je u tome što država ne postoji, odnosno postoji samo kada u uskom krugu iz vlasti zatreba, tako da ne možemo da se oslonimo na to da će ono što država tvrdi da će da uradi, stvarno i da se desi”, smatra Marković.

Kako je podsetio, na mnogo primera vidimo da se na kraju dogodilo nešto što odgovara nekom iz vlasti, a ne nešto odgovara celom društvu. 

S druge strane, Brkić ocenjuje da su Srbiji potrebni i rudnik, i fabrika baterija, i fabrika automobila, kao i da bi tim povodom morala da postoji neka vrsta političkog jedinstva, umesto stava: ”Marš iz Srbije, mi smo protiv toga”. 

On napominje da je projekat Jadar započet mnogo pre Vučićeve vladavine, koji je 2012. seo na već pripremljenu fotelju, dok su se u međuvremenu na stranu protivnika svrstali zeleno levi aktivisti, antiglobalisti i tvrdi desni nacionalisti. 

”Da je neka ruska državna kompanija došla da pravi rudnik litijuma u Podravini, mislim da bi deo protivnika raširenih ruku dočekao ruski kapital i bratsko-rusku tehnologiju”, rekao je Brkić u razgovoru s Tamarom Skrozza. 

Kada je u pitanju inostrano vlasništvo nad tako važnim prirodnim resursom, on kaže da nije gadljiv i da bi najmanje želeo da vlasnik rudnika bude država. 

”Isto onako kako vodi projekat EXPO, država bi vodila i rudnik litijuma, a to nam ne treba”, naglašava Brkić, uz napomenu da je finalni vlasnički format stvar političke pogodbe.

U slučaju Rio Tinto najveći su problemi netransparentnost i voluntarizam u odlučivanju, ocenio je on i poručio da bi bi opozicija trebalo da se zalaže za zaštitu prostora od bilo  kakve ekološke devastacije i za transparentan odnos između države i vlasnika.

”Politički sukob je besmislen ako umemo racionalno da razmišljamo i da sagledavamo budućnost, gde Srbija ima šansu da sa tim litijumom postane ozbiljan igrač na svetskom tržištu, koje će iduće godine vrediti 250 milijardi dolara”, naglašava Brkić.

Istovremeno, i Marković podseća da strateško opredeljenje da se privatizuju domaći prirodni resursi postoji još od 2000.godine, a da je Vučić taj proces samo nastavio privatizacijom Bora, reprivatizacijom Železare i neuspešnim pokušajem prodaje Telekoma. 

Kako je primetio, Vučić je posle toga shvatio da "Telekom može da bude veoma dobar oslonac za njegovu vlast, što sad zapravo i jeste poslednjih više godina”. 

Po njemu, prodaja fabrika i dobara sve se više obesmišljava činjenicom da u nekim fabrikama koje jesu u stranom vlasništvu, država plaća plate, pa se postavlja pitanje zašto je uopšte angažovala strane investitore. 

”To je neka vrsta dosta šizofrenog opredeljenja, gde hoćemo malo jedno, malo drugo”, ukazuje Marković.

On je konstatovao da je Srbija prodala gotovo sva prirodna dobra, uključujući banje i izvore vode, a da je ostalo samo još par velikih firmi o čijoj će prodaji odlučivati politička volja. 

”Ni za jedan taj projekat nisu se angažovali javnost ili glasači, sve se rešavalo većinom u Skupštini, a tako će se dešavati i ubuduće”, zaključio je Marković. (kraj) zvs/ts