22. 09. 2024

Ukopani u prošlost

Obračun sa Titom i njegovim nasleđem postao je temelj svih režima koji su nastali posle njega, izjavila je u intervjuu FoNetu istoričarka Dubravka Stojanović i ocenila da je Srbija odavno srušila svoj antifašizam i danas živi ukopana u prošlosti.

Varvarizam je iskopavati grob, ali se to sasvim uklapa u ostale varvarizme ove vlasti, rekla je ona u serijalu Kvaka 23 i objasnila da je na delu zloupotreba istorije koja nas udaljava od toga da razumemo šta nam se dogodilo tokom čitavog 20. veka.

Istorijske činjenice niko ne može da poništi, naglasila je Stojanović u razgovoru sa Zoranom Sekulićem, ali je ocenila da je licemerno da se sada iznenađujemo idejom Aleksandra Šapića.

Na dubinskoj reviziji istorije se radilo sistematski. Na tome su radile sve vlasti, počev od Slobodana Miloševića, koji je prvi izjednačio partizane i četnike, ali su, na žalost, najviše uradile demokratske vlasti na svim nivoima, rekla je Stojanović.

Kako je objasnila, posle 2000. godine demokratske vlasti su mislile da će legitimitet i snagu dobiti iz novog govora o Drugom svetskom ratu i tako su „dobri i loši momci potpuno zamenili mesta“.

Promenili su udžbenike već 2002. godine, pa su zločini bili samo partizanski, a četnički su izbrisani, odjednom je izmišljena partizanska kolaboracija, dok četničke nije bilo. Posle su usledile izmene zakona i sudske rehabilitacije, podsetila je Stojanović.

Dragoljubu Mihailoviću danas ne treba više nijedan spomenik, jer su dubinska rehabilitacija i pogrešno pričanje prošlosti urađeni odavno, predočila je ona i dodala da se boji da se Srbija „većinski svrstala na stranu gubitnika Drugog svetskog rata“.

Upitana da li to znači da je Srbija srušila svoj antifašizam, Stojanović je odgovorila da je „ona potpuno srušila svoj antifašizam i da je to uradila odavno". 

Prema njenom shvatanju, Srbija nije uspela da razlikuje socijalistički poredak i čitav niz stvari koji u Jugoslaviji  nije bio dobro postavljen od toga da se ne sme se dirati u antifašističku pobedu partizanskog pokreta. 

Mi smo od početka, od maja-juna 1941. godine, imali autentični partizanski pokret i vi ga mirno porazite 70 godina kasnije, rekla je Stojanović.

Upitana da li se zloupotrebom istorije društvo sluđuje stvaranjem utiska da ne postoji razlika između dobra i zla, ona je ukazala da je sistematsko sluđivanje u svim oblastima jedan od načina na koji se ovde vlada.

Prema njenim rečima, narod više ni u šta ne veruje, ne veruje ni sopstvenim očima, veruje samo vođi, što je odlika autokratskih režima. 

To je cilj takve politike i onda imate užasnu nesigurnost, rekla je Stojanović, koja više nije sigurna da se na ovaj način produbljuju podele i antagonizmi u društvu, pošto je ono svedeno na „jednu bezličnu masu koja uopšte više ne reaguje“. 

Mislim da smo sada u stanju potpune umrtvljenosti društva, koje ne reaguje ni kada je elementarno ugroženo. Mnoge stvari prolaze kao da se ništa nije dogodilo, ocenila je Stojanović. 

Prema njenom mišljenju, mi smo sve prethodne faze propustili da kriknemo kao društvo i  zaustavimo zlo, nasilje i uništavanje svega oko nas, sem u slučaju Ribnikara, Malog Orašja i Dubone, ali se plaši da je kasno.

Upitana kakve veze takvo stanje u društvu ima sa zaklinjanjem vlasti u evropski put, ona je uzvratila da sam Aleksandar Vučić u jednoj rečenici izgovara četiri različita spoljnopolitička ili vrednosna cilja i ocenila da to ide na štetu Srbiji.

Razumem veštu spoljnu politiku u vreme socijalističke Jugoslavije, koja se u doba Hladnog rata pitala za veliki broj stvari, ali ovo nije Hladni rat, Srbija nije Jugoslavija i Vučić nije Tito, poručila je Stojanović. 

Kako je ukazala, najgore je što ne znamo šta hoćemo, da li hoćemo demokratiju ili diktaturu, da li hoćemo vladavinu prava ili sistem kakav je u Kini, da li hoćemo da pazimo našu prirodu ili ćemo da je zagađujemo.

To su vrednosna pitanja, to nije kao da  li nam se više sviđaju Brisel ili Moskva. To je dubinsko pitanje opredeljenosti ovog društva, a oni nas namerno sluđuju baš na tom dubinskom pitanju, predočila je Stojanović.

Upitana o knjizi „Prošlost dolazi“ koju je napisala, ona je objasnila da je ovde stalno stanje da ne znamo u kojem vremenu živimo, jer nam vlast stalno prikazuje da prvo moramo prvo da rešimo prošlost, a da ćemo onda ogromnim korakom da uđemo u sadašnjost, sve da o budućnosti ne bismo nikada pričali. 

To je užasno opasna igra sa vremenom. Sve vlasti su radile na tome da se zakopamo u nekom trenutku u prošlosti, da po njemu kopamo i da ne možemo nigde dalje dok to ne rešimo, rekla je Stojanović.

To je Srbiju i srpski narod dovelo u situaciju traumatičnog poraza, ukazala je ona i naglasila da smo od pobedničkog duha Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata, samo sebe uoči ratova devedesetih stavili u položaj žrtve i poraženog.

Stojanović objašnjava da se teško izlazi iz takvog traumatizovanog položaja, jer se društvo samo zatvara i homogenizuje, „sa neprekidnim saosećanjem prema sopstvenoj naciji kao žrtvi“.

Vlastima odgovara da se u takvoj prošlosti ukopamo, ocenila je ona i konstatovala da smo svoju istoriju pretvorili u jedan dugi niz poraza.

„Tako su nas naučili da vidimo prošlost i to je jako opasno. To je bolesno, samosažaljivo, samoviktimizirajuće i teško da takvo društvo može da se razvije“, upozorila je Stojanović.. 

Ona je podsetila da je osamdesetih godina intelektualna elita u Srbiji, kafanska i slavska, krenula da priča istoriju na drugi način i da u svemu vidi poraz i žrtvu srpskog naroda i ukazala da je na toj ideologiji zasnovan rat devedesetih.

Na taj način je počela da se menja identitetska matricu i da se srpski narod identifikuje sa poraženim i sa žrtvom. Zato se bojim da smo otišli predaleko i ozbiljno sam zabrinuta da li iz toga ima izlaza, rekla je Stojanović.

Kako je opisala, „mi delujemo kao jedna, moram da kažem, ranjena zver, kao neko ko udara glavom o zid, koji stalno govori svi ste nas napali, okruženi smo neprijateljima“, što zvuči vrlo paranoidno.

Time se dodatno zatvarate u sebe, još više izolujete i ksenofobični ste, a iz tog osećaja žrtve vi gajite duboku mržnju i agresivnost prema svima okolo, jer žrtva ima potrebu da se brani, žrtva misli da je u redu da napadne sve oko sebe, jer je žrtva. Žrtvi je sve dozvoljeno, protumačila je Stojanović. 

Taj položaj je višestruko opasan, ukazala je ona, jer blokira razvoj društva, ali i podstiče na revanš prema svima. 

Iz osećaja usamljenosti, straha i potpune izolovanosti, vi proizvodite agresiju kod građana. To nasilje, ti femicidi, te neverovatne porodične priče koje su postale gotovo svakodnevne dolaze iz ogromne kolektivne frustracije koja se sistematski decenijama neguje, precizirala je Stojanović. 

Posledice su vrlo vidljive, rekla je ona, jer duboka frustracija društva eksplodira u slabim pojedincima. 

Ocenjujući da su kafansko-slavska i kabinetska naklapanja apsolutno porazila naučnu istoriografiju, Stojanović je upozorila na opasne političke zloupotrebe događaja devedesetih i interpretacije problema Kosova.

Upitana da li je u takvim okolnostima Srbija osuđena da živi u prošlosti, ona je odgovorila da Srbija nije osuđena, već da je samu sebe osudila i da srpsko društvo bira elite koje mu obećavaju da se ništa neće promeniti, a ono za to glasa. 

Vlasti su pokvarene, ali ne smemo ni društvo da aboliramo. Ova vlast na izborima ne bi smela da dobije više od nula odsto. Društvo iz raznih razloga, ipak, voli za to da glasa i voli vođu, rekla je Stojanović. 

Ona se nada modernizaciji Srbije, ali sve manje u to veruje i misli da samo neka dubinska egzistencijalna ugroženost, kao što litijum, možda probudi ljude da kažu „čekajte, ovako više ne može“. (kraj) def